Мајка са синовима две вере
Необична скулптура - мајка Ружица Пејовић, са синовима из две вере, Луком и Алијом, у традиционалним деловима ношње два народа - чека трајну локацију у Пријепољу.
Обојицу синова Ружица је волела неподељеном мајчинском љубављу. И онда када је Ристо, један од петорице синова, пре више од једног века, променио веру и, примивши ислам, добио име Алија Потурак.
Учитељ и социолог Сретен Вукосављевић (1881 - 1960), записао је у шестој књизи недавно објављене "Историје сељачког друштва", разговоре са бабом Ружицом Пејовић. Испричала му, забележио је, да је Алија, који је, због насиља, прешао у ислам још као дете - био врло побожан. Ишла је, причала је, код обојице синова.
На питање код кога више воли да живи, одговорила је:
"Више код овога балије, код њега жене не раде. Баба је ово говорила шалећи се, али и са пола зебње јер је "балија" погрдан назив за муслимане наше крви", пише Вукосављевић у "Писмима са села".
Судбине, усуд времена у Лимској долини и надасве мајчина љубав, инспирисали су двојицу Пријепољаца у Београду да завичају дарују скулптуру "Заувек браћа", како су јој ученици овдашњих основних и средњих школа име дали на наградном конкурсу.
Мајку Ружицу са синовима Луком и Алијом овековечио је 1919. године, у селу Комарани, Андрија Богдановић, пријепољски адвокат, један од 1.300 каплара, ратник са Солуна.
Синовац аутора фотографије, Влада Богдановић, београдски бизнисмен, власник предузећа "Лимес", покренуо је акцију израде скулптуре. Ликове мајке Ружице са синовима Луком и Алијом у граниту је длетом овековечио академски вајар и професор Академије примењених уметности у Београду Горан Чпајак.
"Мотив је негде у свима нама, интимни. Верујем да ово дело покреће најлепше емоције. Желео сам да се сачува једно аутентично сведочанство, део наше историје. А потомци тих људи лепо живе, сарађују, поштују се и посећују се. Зову се рођацима, упркос свим несрећама и поделама", говори Богдановић за "Новости".
Садашња локација је, подсећа Богдановић, привремена и ако град покаже вољу - спреман је да финансира уређење простора, подизање чесме... Помиње се локација испред Градске кафане у Валтеровој, те неке друге. Дотле, Пријепољци застају, загледају, читају поруке: неки оно што осећају, други што желе... Многи кажу и да је баш ту "легла", на прагу Музеја, "на оку" свима.
Новости
Траг: Заувек браћа
Тек постављеној гранитној скулптури у Пријепољу мајке Ружице Пејовић са синовима Луком и Алијом деца Полимља су, на конкурсу, изабрала име "Заувек браћа"
Чиста срца и мисли неоптерећених икаквим, по спокој и љубав ризичним премисама школарци су тако упутили на чињеницу да се људи могу разликовати на стотину начина, да се породице могу делити и вере мењати, а да су само љубав, уважавање, разумевање и сарадња сигурни залог и ослонац.
Историја бележи а народ још памти да је живаљ Полимља ислам прихватао у таласима, зависно од (не) прилика. Није био редак случај да ислам неко прихвати не само у сопственој изнудици, како би заштитио сопствену лозу, већ да би помагао и штитио осталу браћу.
Скулптура "Заувек браћа" настала је као реплика фотографије, старе готово цео век, на којој Ружица, иако у поодмаклим годинама још заштитнички грли, а истовремено се и ослања, на синове Луку и Алију, који се до преласка у ислам звао Ристо.
Та стара, судбинска фотографија, коју је 1919. у Пријепољу начинио Андрија Богдановић, студент са Сорбоне и један од хиљадутриста каплара, је полазиште приче ауторке Јелене Божовић која проналази Алијине и Лукине потомке, али и фамилију Кучевић на Пештеру, рођаке Карађорђевића.
Ауторка: Јелена Божовић
Уредник: Љубисав Алексић
РТС - Емисија Траг
Необична скулптура - мајка Ружица Пејовић, са синовима из две вере, Луком и Алијом, у традиционалним деловима ношње два народа - чека трајну локацију у Пријепољу.
Учитељ и социолог Сретен Вукосављевић (1881 - 1960), записао је у шестој књизи недавно објављене "Историје сељачког друштва", разговоре са бабом Ружицом Пејовић. Испричала му, забележио је, да је Алија, који је, због насиља, прешао у ислам још као дете - био врло побожан. Ишла је, причала је, код обојице синова.
На питање код кога више воли да живи, одговорила је:
"Више код овога балије, код њега жене не раде. Баба је ово говорила шалећи се, али и са пола зебње јер је "балија" погрдан назив за муслимане наше крви", пише Вукосављевић у "Писмима са села".
Судбине, усуд времена у Лимској долини и надасве мајчина љубав, инспирисали су двојицу Пријепољаца у Београду да завичају дарују скулптуру "Заувек браћа", како су јој ученици овдашњих основних и средњих школа име дали на наградном конкурсу.
Мајку Ружицу са синовима Луком и Алијом овековечио је 1919. године, у селу Комарани, Андрија Богдановић, пријепољски адвокат, један од 1.300 каплара, ратник са Солуна.
Синовац аутора фотографије, Влада Богдановић, београдски бизнисмен, власник предузећа "Лимес", покренуо је акцију израде скулптуре. Ликове мајке Ружице са синовима Луком и Алијом у граниту је длетом овековечио академски вајар и професор Академије примењених уметности у Београду Горан Чпајак.
"Мотив је негде у свима нама, интимни. Верујем да ово дело покреће најлепше емоције. Желео сам да се сачува једно аутентично сведочанство, део наше историје. А потомци тих људи лепо живе, сарађују, поштују се и посећују се. Зову се рођацима, упркос свим несрећама и поделама", говори Богдановић за "Новости".
Садашња локација је, подсећа Богдановић, привремена и ако град покаже вољу - спреман је да финансира уређење простора, подизање чесме... Помиње се локација испред Градске кафане у Валтеровој, те неке друге. Дотле, Пријепољци застају, загледају, читају поруке: неки оно што осећају, други што желе... Многи кажу и да је баш ту "легла", на прагу Музеја, "на оку" свима.
Новости
Траг: Заувек браћа
Тек постављеној гранитној скулптури у Пријепољу мајке Ружице Пејовић са синовима Луком и Алијом деца Полимља су, на конкурсу, изабрала име "Заувек браћа"
Историја бележи а народ још памти да је живаљ Полимља ислам прихватао у таласима, зависно од (не) прилика. Није био редак случај да ислам неко прихвати не само у сопственој изнудици, како би заштитио сопствену лозу, већ да би помагао и штитио осталу браћу.
 |
| Милешева |
Та стара, судбинска фотографија, коју је 1919. у Пријепољу начинио Андрија Богдановић, студент са Сорбоне и један од хиљадутриста каплара, је полазиште приче ауторке Јелене Божовић која проналази Алијине и Лукине потомке, али и фамилију Кучевић на Пештеру, рођаке Карађорђевића.
Ауторка: Јелена Божовић
Уредник: Љубисав Алексић
РТС - Емисија Траг
Нема коментара:
Постави коментар