ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ 15-ГОДИШЊЕГ ЈУНАКА
Двадесетог марта ове године навршиће се 20 година од како је у одбрани родног села
Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак који је одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшијама и пријатељима био борац ВРС.
Мали херој је данас заборављен, до сеоског гробља гђе је сахрањен може се доћи само пјешице, шумским путем, а ни једна институција није се никада сјетила да ода дужну пошту ђечаку који је живот уградио у темеље Републике Српске. Споменков саборац Бране Миливојевић сјећа се да је ђечаку умрла мајка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната је пред кућом убила баку са којом је живио. Ратни вихор га је омео и да настави школовање, јер је било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоју, па се момчић привио уз војску, чији борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли.
Споменко Гостић је, сјећају се ријетки саборци из 3. Озренске бригаде ВРС, био невјероватно храбар, вриједан и способан за своје године. Ништа му није билом тешко, знао је послушати сваког, и осјећао се пуноправним борцем ВРС, чак је и униформу носио. Углавном је носио храну борцима на линију, коњским колима којима је вјешто управљао и једном је чак налетио на мину али је том приликом остао неповријеђен. Крајем 1992. Споменко се појавио и на телевизији, јер је репортеру РТС искрено и непосредно испричао своју причу. На исповијест сирочета које је силом прилика постало ратник, реаговала је породица Срба која је из Француске стигла на Озрен носећи хуманитарну помоћ. Понудили су Споменку да иде с њима Париз, да га усвоје, одгоје, помогну да се спаси рата. Момак је одбио с ријечима :”Нећу да будем дезертер и да остављам свој народ кад је најгоре. Бићу овђе до краја, док не дочекамо мири и слободу, а онда, виђећемо”.
Споменко Гостић погинуо је 20. марта 1993. од хаубичке гранате испаљене са непријатељског положаја на коту Висић, код Јовића, на Озрену. На истом мјесту погинуло је још шест његових другова. Момак је донио следовање хране, журећи да стигне кући, гђе је у пећи оставио хљеб да се пече. Данас се готово нико не сјећа малог хероја из Јовића.
Посмртно је одликован Медаљом заслуга за народ, и то је све. Ђеца у школама Републике Српске не знају за свог храброг вршњака, ниједна улица не носи његово име. У Јовиће се нико никада није вратио, а гробље опустјелог села крије хумке 15-годишњег хероја, његове мајке, баке, и сјећања која су остала иза ове тужне приче.
(БН ТВ)
Двадесетог марта ове године навршиће се 20 година од како је у одбрани родног села
Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак који је одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшијама и пријатељима био борац ВРС.
Мали херој је данас заборављен, до сеоског гробља гђе је сахрањен може се доћи само пјешице, шумским путем, а ни једна институција није се никада сјетила да ода дужну пошту ђечаку који је живот уградио у темеље Републике Српске. Споменков саборац Бране Миливојевић сјећа се да је ђечаку умрла мајка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната је пред кућом убила баку са којом је живио. Ратни вихор га је омео и да настави школовање, јер је било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоју, па се момчић привио уз војску, чији борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли.
Споменко Гостић је, сјећају се ријетки саборци из 3. Озренске бригаде ВРС, био невјероватно храбар, вриједан и способан за своје године. Ништа му није билом тешко, знао је послушати сваког, и осјећао се пуноправним борцем ВРС, чак је и униформу носио. Углавном је носио храну борцима на линију, коњским колима којима је вјешто управљао и једном је чак налетио на мину али је том приликом остао неповријеђен. Крајем 1992. Споменко се појавио и на телевизији, јер је репортеру РТС искрено и непосредно испричао своју причу. На исповијест сирочета које је силом прилика постало ратник, реаговала је породица Срба која је из Француске стигла на Озрен носећи хуманитарну помоћ. Понудили су Споменку да иде с њима Париз, да га усвоје, одгоје, помогну да се спаси рата. Момак је одбио с ријечима :”Нећу да будем дезертер и да остављам свој народ кад је најгоре. Бићу овђе до краја, док не дочекамо мири и слободу, а онда, виђећемо”.
Споменко Гостић погинуо је 20. марта 1993. од хаубичке гранате испаљене са непријатељског положаја на коту Висић, код Јовића, на Озрену. На истом мјесту погинуло је још шест његових другова. Момак је донио следовање хране, журећи да стигне кући, гђе је у пећи оставио хљеб да се пече. Данас се готово нико не сјећа малог хероја из Јовића.
Посмртно је одликован Медаљом заслуга за народ, и то је све. Ђеца у школама Републике Српске не знају за свог храброг вршњака, ниједна улица не носи његово име. У Јовиће се нико никада није вратио, а гробље опустјелог села крије хумке 15-годишњег хероја, његове мајке, баке, и сјећања која су остала иза ове тужне приче.
(БН ТВ)
Нема коментара:
Постави коментар