Рада Драгичевић, мајка деветогодишње Мирјане, девојчице коју су 1992. године, на њене очи, муџахедини у селу Доња Биоча, најпре силовали, а затим и заклали, данас живи на ивици егзистенције. Рада некако преживљава као подстанар (са незапосленим сином и још живим родитељима) од свега 160 евра месечно.
ДРЖАВА НЕ ПОМАЖЕ ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ РАТА: Рада Драгичевић
Да апсурд буде још већи, због скандалозне небриге и нехуманости надлежних у Републици Српској, она ће највероватније подићи кредит како би, уместо државе, поставила споменик кћерки страдалој у монструозном догађају пре 21 године.
- Септембра прошле године сам напокон успела да пренесем Мирјанине остатке из Илијаша на Војничко гробље у Сокоцу. Покопали смо је уз православне обичаје пет дана пре њеног рођендана. Али, и то бих све сама морала да платим, да се није нашла Борачка организација и дала новац уместо мене. Много им хвала на томе. На сахрани моје Мирјане сви су ми обећали да ће ми помоћи и да јој се направи и споменик и да ће ми запослити сина, али, ево, већ шест месеци обијам прагове разних канцеларија. Или се ти људи више не јављају на телефоне, или секретарице стрпљиво запишу моје име или ме стрпљиво саслушају и на крају кажу: "Извините, али не можемо да вам помогнемо, јер је Мирјана цивилна жртва рата, а РС још није донела закон којим се то решава."
Место сахране Мирјане Драгичевић
Више немам снаге да обигравам по Српској и да наново причам своју муку. Покушаћу да подигнем кредит и сама подигнем споменик кћерки како знам и како умем - прича ова храбра жена која у Власеници живи као подстанар са незапосленим сином Јанком (30) и још живим родитељима.
Да би прехранила и себе и њих, ова жена већ 12 година ради као конобарица у једној неугледној кафани на улазу у Хан Пијесак.
- Захваљујући Министарству избеглица и расељених лица, Влада РС од пре неку годину ми плаћа једнособан стан, а ја само струју и грејање, око 30-ак евра. Телефон сам ођавила, немам и за то. Живимо од те моје плате од 250 конвертибилних марака и 75 марака које добијам на име кћерке и то је све. Не знам кога сам све кумила и молила да ми барем запосле сина који је завршио за аутомеханичара, али сви окрећу главу. Мићи Краљевићу, посланику у Скупштини РС, сам се обраћала 177 пута да запосли мене или сина. Никад ме примио није - прича ова храбра жена која је преживела прави пакао, због чега јој дан не почиње без лекова за смирење. Није ни чудо.
Драгичевићи су 28. децембра 1992. године живели у Доњој Биочи код Илијаша када су у њихово село упали муџахедини из тадашњег другог батаљона Седме муслиманске бригаде. Муџахедини су палећи село упали у кућу у којој је Рада живела са тетком и децом. Кћерку Мирјану (9) су силовали, па заклали, док су Раду изрешетали, али је чудом остала жива. Сина Јанка (који је тада имао 10 година) на сву срећу нису видели, јер се сакрио испод кревета.
Овај злочин никада нико није процесуирало ни Тужилаштво БиХ, ни Хашки трибунал, иако је Центар јавне безбедности Источно Сарајево још 2005. године поднео извештај против 11 лица за које се сумња да су учествовали или командовали нападом на Доњу Биочу.
Током тог напада, уз деветогодишњу Мирјану, убијено још двоје цивила: Никола Мићић и Ленка Скоко.
БРАТ И СЕСТРА НА ПОЧЕТКУ РАТА:
Јанко и Мирјана Драгичевић
Филм о Мирјани
Ова, потпуно невероватна и поражавајућа прича се не завршава само небригом државе. Ужасна прича је 2005. године преточена у 12-минутни, документарни филм "Мирјана" који је победио на фестивалу у Милану, а Рада Драгичевић је сасвим случајно сазнала да се ДВД продаје по цени од 2,5 евра.
- Шокирала сам се када сам видела. Купила сам ДВД и одмах позвала тог новинара. Он је тврдио да са тим нема ништа. Па ко онда уновчава моју муку - пита се Рада Драгичевић.
Избеглиштво
Како живот само може да удеси, тако се и Рада са сином, пре Власенице током рата потуцала по целој Републици Српској.
- Из Илијаша сам избегла у Милиће, а затим у Дервенту. Ту сам плаћала кирију 150 марака, а нико није хтео да ме запосли ни као чистачицу. Јанко тада два месеца није ишао у школу јер није имао патике да обује - плаче ова храбра жена.
Без наде
Рада Драгичевић каже да се више ничему не нада, а да уместо светла на крају тунела види још горе црнило.
- Чему да се надам када сам прешла педесету. Ко ће ме сада као радника? Притом, немам ни здравствене књижице, па и не идем доктору. Немам пара да се сада разболим. Пред собом не да видим неку наду, већ видим да ми само може бити још горе - каже Рада Драгичевић.
Зверства муџахедина
Убиство и силовање Мирјане Драгичевић је један од првих ратних злочина које су муџахедини починили током рата у БиХ. Према извештају МУП РС тих злочина је било и на подручју око Коњица, у средњој Босни, али и у Возући где су показивали екстремни садизам према заробљеницима. Међутим, до сада ниједан овакав случај није процесуиран.
Вести
ДРЖАВА НЕ ПОМАЖЕ ЦИВИЛНЕ ЖРТВЕ РАТА: Рада Драгичевић
Да апсурд буде још већи, због скандалозне небриге и нехуманости надлежних у Републици Српској, она ће највероватније подићи кредит како би, уместо државе, поставила споменик кћерки страдалој у монструозном догађају пре 21 године.
- Септембра прошле године сам напокон успела да пренесем Мирјанине остатке из Илијаша на Војничко гробље у Сокоцу. Покопали смо је уз православне обичаје пет дана пре њеног рођендана. Али, и то бих све сама морала да платим, да се није нашла Борачка организација и дала новац уместо мене. Много им хвала на томе. На сахрани моје Мирјане сви су ми обећали да ће ми помоћи и да јој се направи и споменик и да ће ми запослити сина, али, ево, већ шест месеци обијам прагове разних канцеларија. Или се ти људи више не јављају на телефоне, или секретарице стрпљиво запишу моје име или ме стрпљиво саслушају и на крају кажу: "Извините, али не можемо да вам помогнемо, јер је Мирјана цивилна жртва рата, а РС још није донела закон којим се то решава."
Место сахране Мирјане Драгичевић
Више немам снаге да обигравам по Српској и да наново причам своју муку. Покушаћу да подигнем кредит и сама подигнем споменик кћерки како знам и како умем - прича ова храбра жена која у Власеници живи као подстанар са незапосленим сином Јанком (30) и још живим родитељима.
Да би прехранила и себе и њих, ова жена већ 12 година ради као конобарица у једној неугледној кафани на улазу у Хан Пијесак.
- Захваљујући Министарству избеглица и расељених лица, Влада РС од пре неку годину ми плаћа једнособан стан, а ја само струју и грејање, око 30-ак евра. Телефон сам ођавила, немам и за то. Живимо од те моје плате од 250 конвертибилних марака и 75 марака које добијам на име кћерке и то је све. Не знам кога сам све кумила и молила да ми барем запосле сина који је завршио за аутомеханичара, али сви окрећу главу. Мићи Краљевићу, посланику у Скупштини РС, сам се обраћала 177 пута да запосли мене или сина. Никад ме примио није - прича ова храбра жена која је преживела прави пакао, због чега јој дан не почиње без лекова за смирење. Није ни чудо.
Драгичевићи су 28. децембра 1992. године живели у Доњој Биочи код Илијаша када су у њихово село упали муџахедини из тадашњег другог батаљона Седме муслиманске бригаде. Муџахедини су палећи село упали у кућу у којој је Рада живела са тетком и децом. Кћерку Мирјану (9) су силовали, па заклали, док су Раду изрешетали, али је чудом остала жива. Сина Јанка (који је тада имао 10 година) на сву срећу нису видели, јер се сакрио испод кревета.
Овај злочин никада нико није процесуирало ни Тужилаштво БиХ, ни Хашки трибунал, иако је Центар јавне безбедности Источно Сарајево још 2005. године поднео извештај против 11 лица за које се сумња да су учествовали или командовали нападом на Доњу Биочу.
Током тог напада, уз деветогодишњу Мирјану, убијено још двоје цивила: Никола Мићић и Ленка Скоко.
БРАТ И СЕСТРА НА ПОЧЕТКУ РАТА:
Јанко и Мирјана Драгичевић
Филм о Мирјани
Ова, потпуно невероватна и поражавајућа прича се не завршава само небригом државе. Ужасна прича је 2005. године преточена у 12-минутни, документарни филм "Мирјана" који је победио на фестивалу у Милану, а Рада Драгичевић је сасвим случајно сазнала да се ДВД продаје по цени од 2,5 евра.
- Шокирала сам се када сам видела. Купила сам ДВД и одмах позвала тог новинара. Он је тврдио да са тим нема ништа. Па ко онда уновчава моју муку - пита се Рада Драгичевић.
Избеглиштво
Како живот само може да удеси, тако се и Рада са сином, пре Власенице током рата потуцала по целој Републици Српској.
- Из Илијаша сам избегла у Милиће, а затим у Дервенту. Ту сам плаћала кирију 150 марака, а нико није хтео да ме запосли ни као чистачицу. Јанко тада два месеца није ишао у школу јер није имао патике да обује - плаче ова храбра жена.
Без наде
Рада Драгичевић каже да се више ничему не нада, а да уместо светла на крају тунела види још горе црнило.
- Чему да се надам када сам прешла педесету. Ко ће ме сада као радника? Притом, немам ни здравствене књижице, па и не идем доктору. Немам пара да се сада разболим. Пред собом не да видим неку наду, већ видим да ми само може бити још горе - каже Рада Драгичевић.
Зверства муџахедина
Убиство и силовање Мирјане Драгичевић је један од првих ратних злочина које су муџахедини починили током рата у БиХ. Према извештају МУП РС тих злочина је било и на подручју око Коњица, у средњој Босни, али и у Возући где су показивали екстремни садизам према заробљеницима. Међутим, до сада ниједан овакав случај није процесуиран.
Вести
Ако неко зна како да контактирамо Раду Драгичевић нека се јави.
ОдговориИзбришиИма људи који желе да помогну.
Хвала унапред...
Парохија СПЦ "Свети Нектарије Егински" Холандија : Залагањем овем парохије је 16 маја 2013 год. преко Вестерн Униона послата новчана помоћ сестри Драгици и њеном сину. То је било тренуто олакшање за породицу Драгичевић пошто су пред сам Васкрс остали без хране и струје. Ситуација је и даље јако тешка и свака помоћ је више него добро дошла. За контакт подакте контактирајте sec@svetinektarijeeginski.com. (Секретар парохије С. Ђаниш)
ОдговориИзбриши