Горану Раичевићу, који се у Брусу првог дана одазвао на мобилизацију 1999, као врхунскиом спортисти, брзо је послата потврда о демобилисању и повратку тренингу. Носио је ту потврду у џепу и није је ником показао. Погинуо је од снајперског хица шиптарских терориста. Споменик великом човеку Горану Раичевићу налази се испред стадиона Ф.К. Партизан - Запад.
Рођен је 26. јуна 1963. у селу Стројинци, општина Брус, где је и живео све до почетка студирања. Завршио је Пољопривредни факултет. Aтлетиком је почео да се бави 1975. године, као ученик 5. разреда основне школе „Моша Пијаде“ у Разбојни, када је дебитовао на кросу Политике.
Атлетску каријеру је почео у Атлетском клубу „Црвена звезда“. Наступао је још за „Партизан“, „Соко Врбас“ и „Брус“. Често је тренирао и у свом родном селу Стројинци.
Био је петоструки првак Белог кроса и шестоструки првак кроса „Политике“. Од 1980. до 1984. године био је непобедив на уличним тркама. Вишеструки првак Балкана.
Погинуо је у Медвеђи 6. маја 1999. године као припадник ВЈ, страдавши од снајперског хица шиптарских терориста. Сахрањен је у родном селу Стројинци.
Иза њега је остала супруга Јелена и близанци Катарина и Никола. Обоје деце воле спорт, ћерка одбојку а син атлетику.
У част Горана Раичевића, општина Брус сваке године организује атлетски меморијал.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Мај 1999.
Атлетски репрезентативац Горан Раичевић, који је погинуо на Косову у униформи ВЈ, сахрањен у недељу у родном селу Стројинци
Горанова трка за сва времена
Горан Раичевић отрчао је у легенду. Као победник.Најбољи. Горан је отишао како је и живео. Да се памти за сва времена, јуначки. Спортиста чистог срца, човек који је освајао на поглед, прву реч, наш Горан кога су волели и који је волео.
Уместо на такмичење, маратонску трку у Грчку, Горан је скинуо дрес са грбом Југославије и обукао униформу ВЈ. Да обави, како је говорио, најважнији задатак. Чува и одбрани земљу, свој народ, своју супругу Јелену и своје близанце.
Шестог маја, у мору страшних вести, једна је одјекнула јаче од сваке бомбе. Погинуо је Горан Раичевић, у Медвеђи, на Косову, у првим редовима где је увек и био. Чувајући отаџбину, Горан је победио и пре почетка ове бесмислене трке, у којој медаље, стотине његових и наших злата имају сасвим друге, немерљиве вредности. Троструки првак Балкана у кросу, све своје победе дао је за једну. За част. У највишем, најчистијем облику, какав само спортисти, борци, познају.
Остаје записано: Горан Раичевић (36) вишеструки је првак Југославије на 5000 и 10000 метара, победник десетина маратона, вишеструки победник Балканског кроса, пет пута најбољи на Кросу "Политике".
Атлетика, краљица спортова, изгубила је најсјајнијег витеза. Наша земља добила је још једног хероја, борца који је имао срце за све нас. Ту ћемо и чувати Горана, за сва времена.
Горан Раичевић сахрањен је у недељу, у родном селу Стројинци код Бруса.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
(Субота Мај 06, 2006.)
ЧУВАМ УСПОМЕНУ НА МУЖА
На данашњи дан пре седам година, током НАТО агресије на СРЈ погинуо је атлетски репрезентативац Горан Раичевић. Његова удовица Јелена каже да јој је најважнија срећа њихових близанаца
На данашњи дан 1999. године, током НАТО агресије на Југославију погинуо је атлетски репрезентативац Горан Раичевић носећи војну униформу. Седам година након несреће у Медвеђи на Косову, његова удовица Јелена прича о данима без мужа и томе како је успела да се избори да њихови 11-годишњи близанци Катарина и Никола имају колико-толико срећно детињство.
- Деца су била ту кад су нам саопштили да је Горан погинуо и нисмо могли ништа да кријемо од њих. Имали су тада четири године, али у потпуности су разумели да се тата више неће вратити. Катарина се повлачила у себе и није желела да иде у Стројницу, где је сахрањен Горан, док је Никола стално плакао. Ипак, мислим да нисам погрешила што смо били потпуно искрени с њима и што и сада често причамо о тати и чувамо успомену на њега. Тако је морало бити и сву своју снагу сам усмерила да својој деци обезбедим срећу - прича Јелена Раичевић, удовица српског дугопругаша.
Судбина или не, тек Горан је тог априла уместо на маратонску трку у Грчку отишао на Косово. Репрезентативни дрес заменио је војном униформом, али његова супруга и деца због тога немају одбојност према армији, нити су кивни на некога.
Споменик Горану Раичевићу испред стадиона Партизана
- Многи су ми говорили да је могао да оде неко други уместо њега, али ја се нисам обазирала на то. Само бих себе више тиштила и не бих могла да будем нормална мајка својој деци. Када смо после 40 дана из Бруса дошли у Београд било ми је неизмерно тешко, али трудила сам се да све време посветим деци - каже госпођа Раичевић и додаје да је тек кад су близанци пошли у школу почела да ради као тренер у Партизану, а у међувремену је уписала Спортску академију.
Горан Раичевић је обукао униформу ВЈ 8. априла, а погинуо је после мање од месец дана. Иронично је да је тада требало да узме одсуство, али је одложио долазак кући. За то време ниједном се није чуо с породицом, а кад евоцира успомене, супруга Јелена схвата да је њихов последњи сусрет био посебан. Били су тада у његовом родном селу Стројници код Бруса.
- Нас двоје смо се поздравили другарски, верујући да ћемо се скоро видети, али сам га зато замолила да пољуби децу. Они су у то време спавали, али сам их ипак пробудила и махали су му с прозора док је он трчао уз брдо да стигне војни камион - објашњава Јелена Раичевић, удовица вишеструког првака Југославије на 5.000 и 10.000 метара, победника десетине маратона и вишеструког шампиона Балканског кроса.
Мада је то у Србији реткост, Јелена још увек од државе добија инвалиднину, а многобројни Горанови пријатељи и данас јој помажу на све начине. Породица Раичевић сада често на тркама прати Борислава Девића и његови су верни навијачи, с обзиром на то да је био нераздвојан са Гораном.
- Стадион Партизана нам је као друга кућа и много времена проводимо тамо. У атлетском клубу има дивних људи, који су ми много помогли од када је Горан погинуо. Није у питању само новац, много више ми значи што ме је директор Партизана Драган Животић стално звао и питао како сам и да ли ми је потребна помоћ. Дејан Николић, директор Београдског маратона, такође нам је много помогао. Моја деца су добила стипендију, иако за то нису испуњавала услове. Исто је учинио и бивши атлетичар, а сада познати бизнисмен Веселин Јевросимовић, на чему сам му неизмерно захвална.
Деца ми се баве одбојком
Никола и Катарина, такође, много воле спорт и, наравно, навијају за црно-беле. Иако имају талента за трчање, обоје су се определили за одбојку.
- Кад је Никола одлучио да не тренира атлетику лакнуло ми је, мада му никад нисам одређивала чиме ће се бавити. Он се често поистовећује с Гораном и стално ме пита како је тата трчао и био је тужан кад буде лошији од њега. Никола много воли да иде на атлетске митинге јер тамо виђа татине пријатеље. Чак му је, на пример, омиљени фудбалер Партизана био Ивица Краљ, јер ликом мало подсећа на Горана. Било би ми тешко да се Никола у потпуности пореди са својим оцем, али ако за неколико година одлучи да тренира трчање, у потпуности ћу га подржати.
Курир
Атлетску каријеру је почео у Атлетском клубу „Црвена звезда“. Наступао је још за „Партизан“, „Соко Врбас“ и „Брус“. Често је тренирао и у свом родном селу Стројинци.
Био је петоструки првак Белог кроса и шестоструки првак кроса „Политике“. Од 1980. до 1984. године био је непобедив на уличним тркама. Вишеструки првак Балкана.
Погинуо је у Медвеђи 6. маја 1999. године као припадник ВЈ, страдавши од снајперског хица шиптарских терориста. Сахрањен је у родном селу Стројинци.
Иза њега је остала супруга Јелена и близанци Катарина и Никола. Обоје деце воле спорт, ћерка одбојку а син атлетику.
У част Горана Раичевића, општина Брус сваке године организује атлетски меморијал.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Мај 1999.
Атлетски репрезентативац Горан Раичевић, који је погинуо на Косову у униформи ВЈ, сахрањен у недељу у родном селу Стројинци
Горан Раичевић отрчао је у легенду. Као победник.Најбољи. Горан је отишао како је и живео. Да се памти за сва времена, јуначки. Спортиста чистог срца, човек који је освајао на поглед, прву реч, наш Горан кога су волели и који је волео.
Уместо на такмичење, маратонску трку у Грчку, Горан је скинуо дрес са грбом Југославије и обукао униформу ВЈ. Да обави, како је говорио, најважнији задатак. Чува и одбрани земљу, свој народ, своју супругу Јелену и своје близанце.
Шестог маја, у мору страшних вести, једна је одјекнула јаче од сваке бомбе. Погинуо је Горан Раичевић, у Медвеђи, на Косову, у првим редовима где је увек и био. Чувајући отаџбину, Горан је победио и пре почетка ове бесмислене трке, у којој медаље, стотине његових и наших злата имају сасвим друге, немерљиве вредности. Троструки првак Балкана у кросу, све своје победе дао је за једну. За част. У највишем, најчистијем облику, какав само спортисти, борци, познају.
Остаје записано: Горан Раичевић (36) вишеструки је првак Југославије на 5000 и 10000 метара, победник десетина маратона, вишеструки победник Балканског кроса, пет пута најбољи на Кросу "Политике".
Атлетика, краљица спортова, изгубила је најсјајнијег витеза. Наша земља добила је још једног хероја, борца који је имао срце за све нас. Ту ћемо и чувати Горана, за сва времена.
Горан Раичевић сахрањен је у недељу, у родном селу Стројинци код Бруса.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
(Субота Мај 06, 2006.)
ЧУВАМ УСПОМЕНУ НА МУЖА
На данашњи дан пре седам година, током НАТО агресије на СРЈ погинуо је атлетски репрезентативац Горан Раичевић. Његова удовица Јелена каже да јој је најважнија срећа њихових близанаца
- Деца су била ту кад су нам саопштили да је Горан погинуо и нисмо могли ништа да кријемо од њих. Имали су тада четири године, али у потпуности су разумели да се тата више неће вратити. Катарина се повлачила у себе и није желела да иде у Стројницу, где је сахрањен Горан, док је Никола стално плакао. Ипак, мислим да нисам погрешила што смо били потпуно искрени с њима и што и сада често причамо о тати и чувамо успомену на њега. Тако је морало бити и сву своју снагу сам усмерила да својој деци обезбедим срећу - прича Јелена Раичевић, удовица српског дугопругаша.
Судбина или не, тек Горан је тог априла уместо на маратонску трку у Грчку отишао на Косово. Репрезентативни дрес заменио је војном униформом, али његова супруга и деца због тога немају одбојност према армији, нити су кивни на некога.
Споменик Горану Раичевићу испред стадиона Партизана
- Многи су ми говорили да је могао да оде неко други уместо њега, али ја се нисам обазирала на то. Само бих себе више тиштила и не бих могла да будем нормална мајка својој деци. Када смо после 40 дана из Бруса дошли у Београд било ми је неизмерно тешко, али трудила сам се да све време посветим деци - каже госпођа Раичевић и додаје да је тек кад су близанци пошли у школу почела да ради као тренер у Партизану, а у међувремену је уписала Спортску академију.
Горан Раичевић је обукао униформу ВЈ 8. априла, а погинуо је после мање од месец дана. Иронично је да је тада требало да узме одсуство, али је одложио долазак кући. За то време ниједном се није чуо с породицом, а кад евоцира успомене, супруга Јелена схвата да је њихов последњи сусрет био посебан. Били су тада у његовом родном селу Стројници код Бруса.
- Нас двоје смо се поздравили другарски, верујући да ћемо се скоро видети, али сам га зато замолила да пољуби децу. Они су у то време спавали, али сам их ипак пробудила и махали су му с прозора док је он трчао уз брдо да стигне војни камион - објашњава Јелена Раичевић, удовица вишеструког првака Југославије на 5.000 и 10.000 метара, победника десетине маратона и вишеструког шампиона Балканског кроса.
Мада је то у Србији реткост, Јелена још увек од државе добија инвалиднину, а многобројни Горанови пријатељи и данас јој помажу на све начине. Породица Раичевић сада често на тркама прати Борислава Девића и његови су верни навијачи, с обзиром на то да је био нераздвојан са Гораном.
- Стадион Партизана нам је као друга кућа и много времена проводимо тамо. У атлетском клубу има дивних људи, који су ми много помогли од када је Горан погинуо. Није у питању само новац, много више ми значи што ме је директор Партизана Драган Животић стално звао и питао како сам и да ли ми је потребна помоћ. Дејан Николић, директор Београдског маратона, такође нам је много помогао. Моја деца су добила стипендију, иако за то нису испуњавала услове. Исто је учинио и бивши атлетичар, а сада познати бизнисмен Веселин Јевросимовић, на чему сам му неизмерно захвална.
Деца ми се баве одбојком
Никола и Катарина, такође, много воле спорт и, наравно, навијају за црно-беле. Иако имају талента за трчање, обоје су се определили за одбојку.
- Кад је Никола одлучио да не тренира атлетику лакнуло ми је, мада му никад нисам одређивала чиме ће се бавити. Он се често поистовећује с Гораном и стално ме пита како је тата трчао и био је тужан кад буде лошији од њега. Никола много воли да иде на атлетске митинге јер тамо виђа татине пријатеље. Чак му је, на пример, омиљени фудбалер Партизана био Ивица Краљ, јер ликом мало подсећа на Горана. Било би ми тешко да се Никола у потпуности пореди са својим оцем, али ако за неколико година одлучи да тренира трчање, у потпуности ћу га подржати.
Курир
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
.
Нема коментара:
Постави коментар