Годишњица Нато бомбардовања
Навршава се 14 година од почетка бомбардовања. У највећој до тада употребљеној сили на неку земљу, 78 дана и ноћи у 30.000 ваздушних налета и испаљених 50.000 разорних пројектила - страдало је две и по хиљаде људи
ЗЛОКОБНО завијање сирена најавило је налет "милосрдног анђела", како је НАТО назвао своју акцију против Србије и Црне Горе - око 20 часова, 24. марта, 1999. године. Деветнест земаља Алијансе, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација почеле су бомбардовање, најпре касарни и противваздушне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини...
У највећој до тада употребљеној сили на неку земљу, 78 дана и ноћи у 30.000 ваздушних налета и испаљених 50.000 разорних пројектила - страдало је две и по хиљаде људи: 500 цивила, међу њима 79 деце. Рањено је 12.500 становника. Тешко су разорени инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, медијске куће, споменици културе, српске светиње...
Тадашње власти у Београду штету су процениле на око сто милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО. Истовремено, група српских економиста проценила је штету на 29,6 милијарди долара! Италијански аналитичари додали су овоме и своју рачуницу по којој је за тај трошак могло да се прехрани 79 милиона људи у гладним подручјима ове несрећне планете.
14 година после, враћају се слике ужаса. Са земљом готово сравњена Сурдулица, Куршумлија, Алексинац, под чијим су рушевинама остале читаве породице. Као да се још чује врисак деце у "Мајином насељу", у Ђаковици, у којем су страдале избеглице из Крајине, где им је било намењено уточиште. Крв и јауци људи на пијаци у Нишу, после изручења касетних бомби. У породици Ракић у Батајници, беживотно тело њихове трогодишње Милице. У Новом Пазару, тата безуспешно покушава да спасе двогодишњег сина Марка. У Мердару, под рушевинама деветомесечна Бојана Тошовић и њен тата Божина. На њиви у Рибници код Врања, погинула је девојчица Ирена Митић (15) док је са оцем сејала кукуруз. Загрљени, страдали матуранти гимназије Милан Игњатовић и Гордана Николић. У возу, ракетама заустављеном и спаљеном у Грделичкој клисури стало је све што су планирали, тек четири месеца у браку Иван и Ана Марковић, инжењери хемије у лесковачком "Здрављу". На мосту у Варварину, под бомбама угашен живот бриљантне математичарке Сање Миленковић. Незацељене су ране и Максића из Бујановца, за сином Мирославом (17). Под рушевинама породичне куће у Раљи код Сопота, завршио се живот малих Павловића, Стефана и Дајане. И њиховог тате Владимира. У Мурину, у Црној Гори, дуго су откопавали тела девојчица из Приштине, Јулијане Брудар, Оливере Максимовић и Мирослава Кнежевића, који су потражили спас код баке и деке.
Још живе слике располућених новосадских мостова, уништеног ваљевског "Крушика", чачанске "Слободе"...
Хиљаде кућа српских домаћина и читава њихова имовина, нестале су под бомбама.
Непосредан повод за НАТО бомбардовање Србије и Црне Горе била је акција српске полиције у Рачку, једном од упоришта ОВК, 15. јануара 1999. године. Тадашњи шеф верификационе комисије ОЕБС на Космету, Вилијем Вокер, оружану акцију полиције против терориста представио је као "масакр" цивила. Тога дана почела је медијска припрема за напад.
Два месеца после НАТО напад је уследио са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким оператерима који су полетели из база у западној Европи. Потом и из Америке.
Строуб Талбот, један од главних учесника у преговорима који су довели до завршетка бомбардовања, навео је тада да је "ово био последњи велики међународни сукоб", у најкрвавијем столећу. Био је то први пут, у 50 година постојања НАТО, да је он кренуо у рат. Први пут да је једна коалиција земаља напала неки режим, како би га "брутално окончала", што су поручивали шефови Алијансе, изговарајући се да спречавају "хуманитарну катастрофу албанске националне мањине".
Бомбардовање Србије и Црне Горе завршено је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан раније, представници Војске Југославије и НАТО у Куманову су потписали Војнотехнички споразум. Овим документом утаначено је повлачење снаге Војске Југославије са Косова и Метохије и улазак у покрајину међународних трупа - Кфор.
Ове снаге, у чијем саставу је било 37.200 војника, из 36 земаља, имале су задатак да "обезбеде мир за све националне заједнице на Косову". Како су у томе успеле, најречитији је одговор у данима који су уследили - са Косова и Метохије протерано је 280.000 Срба. Киднаповано је око 1.500 неалбанаца. У јужну српску покрајину, готово истовремено, ушло је око 800.000 Албанаца, од тога трећина која никада на Косову није живела.
Четрнаест година после бомбардовања, на Косову и Метохији Срба готово да и нема. Пре девет година, 17. марта, нови погром. На мети Албанаца су Срби, њихова имовина, светиње. У фебруару, 2008, Приштина је, уз подршку дела међународне заједнице, прогласила независност. У таквим околностима повратак Срба на вековна огњишта, готово је заустављен. Да ли ће нови преговори између Београда и Приштине, започети овог марта у Бриселу, донети више наде Србима? Време ће бити најбољи сведок.
КОСИ ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ
ПОСЛЕДИЦЕ НАТО бомбардовања пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом погубне су по хиљаде људи, посебно у подручјима југа Србије и Косова и Метохије, где је према признању учесника у агресији, изручена највећа количина ове разорне муниције. Осиромашени уранијум, сматрају стручњаци, још дуго ће бити присутан и узимати данак у новим жртвама. Овим проблемом се ипак најозбиљније позабавила Италија, после велике смртности од рака њених војника, стационираних на КиМ. Парламентарна комисија покренула је истрагу. Резултати су поражавајући.
АЛЕКСИНАЦ: ТРОЈЕ У ТРЕНУ
ЗА трен ока, смртоносним пројектилима баченим из авиона,"милосрдни анђео" убио ми је оба родитеља, оца Драгомира (67) мајку Драгицу (63) и сестру Снежану (40). То се не заборавља, то боли и тешко ко може и да опрости.
Овако, сећајући се страдања својих најмилијих, говори др Гаја Миладиновић, начелник Службе трансфузије у Здравственом центру.
Авионске бомбе сејале су 5. априла смрт у центру града на Моравици. Једна од њих погодила је породичну кућу др Миладиновића који је био на терену са својом јединицом. У подруму шесторо преосталих укућана. Отац Драгомир и сестра Снежана погинули су на лицу места, а мајка, тешко повређена, преминула је касније у Клиничком центру. Супруга Вукица, учитељица у Нишу, иако и сама повређена, као лавица се борила и успела да кроз крш извуче двоје своје деце, тада петнаестогодишњу ћерку Дијану и сина Марка (11).
Тог дана у Алексинцу је погинулих 11 цивила, 52 је лакше и теже повређено. Жртве овог градића - 24!
КРУШЕВАЦ: ОСМЕХ И ЗА ТЕШКЕ РАНЕ
ДА ли сам могла још нешто да урадим, и да спасем своје дете на путу до Крушевца? Да ли су могли нешто више да ураде лекари у болници? Можда је требало да је спречим да иде на сабор у Варварин? Моје дете је било пуно живота, није веровало да нам се може догодити оно најгоре. Храбрила је и нас старије, убеђивала нас да не треба да напуштамо Србију, јер смо и о томе размишљали. Кобног дана моја Сања је пошла са још две другарице да купи шналице за косу - тегобно је и болно сведочење Весне Шпан, мајке шеснаестогодишње ученице београдске Математичке гимназије Сање Миленковић из Доњег Катуна.
На Свету тројицу, сат и пет минута иза поднева, у два налета, НАТО агресор је изручио смртоносне товаре на Варварински мост, и у црно завио десет породица, оставио 27 тешких инвалида.
- Пред људе излазим са осмехом, кријем се иза маске. Од бола и туге се браним успоменама на све лепе тренутке, које сам са Сањом проживела, и које живе у мом срцу.
НОВИ ПАЗАР: МАРКО СТРАДАО У ОЧЕВОМ НАРУЧЈУ
У НОВОМ Пазару, 31. маја 1999. године, око 13.45,
На стамбену-пословну зграду у Улици Стефана Немање, у центру града, бачена је разорна бомба, тешка више стотина килограма.
"У трену", убила је једанаест и лакше и теже ранила још 20 недужних Новопазараца. У продавници "ВМ-комерца" погинуло је четворо људи, међу њима и двогодишњи Марко Симић, који је страдао у наручју свог оца Владана.
- Убили су ми три блиска рођака и једног човека који се ту случајно нашао. Још пуно мојих познаника и пријатеља је погинуло или је повређено. И данас се често питам: зашто су убили мог унука Марка који је имао само две године? - каже Веселин Весо Симић, стриц Владана Симића и деда малог Марка Симића. - Погинулима смо подигли споменик на месту злочина око кога се сваке године окупљамо, да се подсетимо овог стравичног догађаја, запалимо свеће и помолимо се за страдале. Увек кажемо да праштати морамо, али да заборавити не смемо, генерације које долазе треба да знају за овај злочин и да из свега што се догодило извуку поуке.
НИШ: ЉИЉАНА ЧЕКАЛА БЕБУ
ЈЕДНА од најтрагичнијих жртава касетних бомби у Србији, Љиљана Спасић (26), студент четврте године медицине, страдала је у седмом месецу трудноће у самом центру Ниша, 7. маја 1999. године. Са свекрвом Симеонком пошла је на пијацу, не слутећи да ће авиони бомбама засути цивиле.
- Ишле смо руку подруку, јер се због трудноће Љиља придржавала за мене - прича Симеонка Спасић, која је у несрећном догађају заувек остала инвалид, без ноге. - Само је ођедном грунуло! Срушиле смо се. Када је дошла хитна помоћ све ми се замрачило и једва сам од болова успела да изговорим: "Пустите мене, спасите ми снају". Пробудила сам се у болници. За њу је одмах све било касно. Погођена је једним гелером, који је био фаталан и за њу и за бебу у стомаку.
Тај 7. мај 1999. био је један од најтрагичијих дана у историји Ниша. Град је бомбардован у 11.30, а контејнери "жутих убица" бачени су на пијацу, градску четврт код Универзитета, и на Клиничко-болнички центар. Погинуло је 15 људи, а више десетина било је теже и лакше рањено.
МЕРДАРЕ: БОМБА ЗАТВОРИЛА ВРАТА
- НА Ускрс сам остала без мужа и једанаестомесечне кћерке -једино је што о својој трагедији може да каже Марије Тошовић, из Мердара која је у једном трену остала без своје Бојане и супруга Божине (29)...
Тог ускршњег јутра, авиони НАТО бацали су контејнере касетних бомби на мало село Мердаре, надомак "административне линије" са Косметом. Тошовићи су кренули из куће у подрум. Марија, у осмом месецу трудноће, ишла је иза супруга који је носио у наручју њихову девојчицу. Надали су се да ће спас пронаћи у подруму мале сеоске куће. Нису успели. Бомба је погодила улазна врата на која су се Тошовићи запутили. Иако је Божина у наручју стискао девојчицу, није било помоћи ни њему ни детету. Марија, са тешким повредама и још тежим ранама, наставила је да пркоси бомбама. Успела је да се избори са рушевинама, али са ранама у души још није. Зато, својој једанаестогодишњој Анђелки, која је месец дана после трагедије дошла на свет, прича да никада не заборави да је некада имала сестру и оца и да су убијени, а да никоме ништа нису скривили...
ВЛАДИЧИН ХАН: ЉУБАВ УБИЈЕНА НА МОСТУ
НА мосту преко Јужне Мораве у Владичином Хану, 31. маја НАТО бомбе усмртиле су седамнаестогодишњу Гордану Николић и годину дана старијег Милана Игњатовића, двоје заљубљених гимназијалаца. За њихове родитеље време као да није прошло.
- Време пролази, али ране остају. Често смо на Гогином гробу у Прекодолцу или код спомен-чесме на мосту, подигнуте њој и Милану у част. Често се виђам са Гогином мајком Зорицом, чини нам се да нам је заједно лакше, али ништа не помаже.
Готово исте речи понавља и Зорица, Горданина мајка, која је три године након ћеркине смрти остала и без супруга Момчила.
- Осећања су иста као и пре 14 година. Душа боли и то ће увек бити тако - плачним гласом говори Зорица.
Новости
Навршава се 14 година од почетка бомбардовања. У највећој до тада употребљеној сили на неку земљу, 78 дана и ноћи у 30.000 ваздушних налета и испаљених 50.000 разорних пројектила - страдало је две и по хиљаде људи
У највећој до тада употребљеној сили на неку земљу, 78 дана и ноћи у 30.000 ваздушних налета и испаљених 50.000 разорних пројектила - страдало је две и по хиљаде људи: 500 цивила, међу њима 79 деце. Рањено је 12.500 становника. Тешко су разорени инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, медијске куће, споменици културе, српске светиње...
Тадашње власти у Београду штету су процениле на око сто милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО. Истовремено, група српских економиста проценила је штету на 29,6 милијарди долара! Италијански аналитичари додали су овоме и своју рачуницу по којој је за тај трошак могло да се прехрани 79 милиона људи у гладним подручјима ове несрећне планете.
14 година после, враћају се слике ужаса. Са земљом готово сравњена Сурдулица, Куршумлија, Алексинац, под чијим су рушевинама остале читаве породице. Као да се још чује врисак деце у "Мајином насељу", у Ђаковици, у којем су страдале избеглице из Крајине, где им је било намењено уточиште. Крв и јауци људи на пијаци у Нишу, после изручења касетних бомби. У породици Ракић у Батајници, беживотно тело њихове трогодишње Милице. У Новом Пазару, тата безуспешно покушава да спасе двогодишњег сина Марка. У Мердару, под рушевинама деветомесечна Бојана Тошовић и њен тата Божина. На њиви у Рибници код Врања, погинула је девојчица Ирена Митић (15) док је са оцем сејала кукуруз. Загрљени, страдали матуранти гимназије Милан Игњатовић и Гордана Николић. У возу, ракетама заустављеном и спаљеном у Грделичкој клисури стало је све што су планирали, тек четири месеца у браку Иван и Ана Марковић, инжењери хемије у лесковачком "Здрављу". На мосту у Варварину, под бомбама угашен живот бриљантне математичарке Сање Миленковић. Незацељене су ране и Максића из Бујановца, за сином Мирославом (17). Под рушевинама породичне куће у Раљи код Сопота, завршио се живот малих Павловића, Стефана и Дајане. И њиховог тате Владимира. У Мурину, у Црној Гори, дуго су откопавали тела девојчица из Приштине, Јулијане Брудар, Оливере Максимовић и Мирослава Кнежевића, који су потражили спас код баке и деке.
Још живе слике располућених новосадских мостова, уништеног ваљевског "Крушика", чачанске "Слободе"...
Хиљаде кућа српских домаћина и читава њихова имовина, нестале су под бомбама.
Непосредан повод за НАТО бомбардовање Србије и Црне Горе била је акција српске полиције у Рачку, једном од упоришта ОВК, 15. јануара 1999. године. Тадашњи шеф верификационе комисије ОЕБС на Космету, Вилијем Вокер, оружану акцију полиције против терориста представио је као "масакр" цивила. Тога дана почела је медијска припрема за напад.
Два месеца после НАТО напад је уследио са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким оператерима који су полетели из база у западној Европи. Потом и из Америке.
Строуб Талбот, један од главних учесника у преговорима који су довели до завршетка бомбардовања, навео је тада да је "ово био последњи велики међународни сукоб", у најкрвавијем столећу. Био је то први пут, у 50 година постојања НАТО, да је он кренуо у рат. Први пут да је једна коалиција земаља напала неки режим, како би га "брутално окончала", што су поручивали шефови Алијансе, изговарајући се да спречавају "хуманитарну катастрофу албанске националне мањине".
Бомбардовање Србије и Црне Горе завршено је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан раније, представници Војске Југославије и НАТО у Куманову су потписали Војнотехнички споразум. Овим документом утаначено је повлачење снаге Војске Југославије са Косова и Метохије и улазак у покрајину међународних трупа - Кфор.
Ове снаге, у чијем саставу је било 37.200 војника, из 36 земаља, имале су задатак да "обезбеде мир за све националне заједнице на Косову". Како су у томе успеле, најречитији је одговор у данима који су уследили - са Косова и Метохије протерано је 280.000 Срба. Киднаповано је око 1.500 неалбанаца. У јужну српску покрајину, готово истовремено, ушло је око 800.000 Албанаца, од тога трећина која никада на Косову није живела.
Четрнаест година после бомбардовања, на Косову и Метохији Срба готово да и нема. Пре девет година, 17. марта, нови погром. На мети Албанаца су Срби, њихова имовина, светиње. У фебруару, 2008, Приштина је, уз подршку дела међународне заједнице, прогласила независност. У таквим околностима повратак Срба на вековна огњишта, готово је заустављен. Да ли ће нови преговори између Београда и Приштине, започети овог марта у Бриселу, донети више наде Србима? Време ће бити најбољи сведок.
КОСИ ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ
ПОСЛЕДИЦЕ НАТО бомбардовања пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом погубне су по хиљаде људи, посебно у подручјима југа Србије и Косова и Метохије, где је према признању учесника у агресији, изручена највећа количина ове разорне муниције. Осиромашени уранијум, сматрају стручњаци, још дуго ће бити присутан и узимати данак у новим жртвама. Овим проблемом се ипак најозбиљније позабавила Италија, после велике смртности од рака њених војника, стационираних на КиМ. Парламентарна комисија покренула је истрагу. Резултати су поражавајући.
ЗА трен ока, смртоносним пројектилима баченим из авиона,"милосрдни анђео" убио ми је оба родитеља, оца Драгомира (67) мајку Драгицу (63) и сестру Снежану (40). То се не заборавља, то боли и тешко ко може и да опрости.
Овако, сећајући се страдања својих најмилијих, говори др Гаја Миладиновић, начелник Службе трансфузије у Здравственом центру.
Авионске бомбе сејале су 5. априла смрт у центру града на Моравици. Једна од њих погодила је породичну кућу др Миладиновића који је био на терену са својом јединицом. У подруму шесторо преосталих укућана. Отац Драгомир и сестра Снежана погинули су на лицу места, а мајка, тешко повређена, преминула је касније у Клиничком центру. Супруга Вукица, учитељица у Нишу, иако и сама повређена, као лавица се борила и успела да кроз крш извуче двоје своје деце, тада петнаестогодишњу ћерку Дијану и сина Марка (11).
Тог дана у Алексинцу је погинулих 11 цивила, 52 је лакше и теже повређено. Жртве овог градића - 24!
КРУШЕВАЦ: ОСМЕХ И ЗА ТЕШКЕ РАНЕ
На Свету тројицу, сат и пет минута иза поднева, у два налета, НАТО агресор је изручио смртоносне товаре на Варварински мост, и у црно завио десет породица, оставио 27 тешких инвалида.
- Пред људе излазим са осмехом, кријем се иза маске. Од бола и туге се браним успоменама на све лепе тренутке, које сам са Сањом проживела, и које живе у мом срцу.
НОВИ ПАЗАР: МАРКО СТРАДАО У ОЧЕВОМ НАРУЧЈУ
У НОВОМ Пазару, 31. маја 1999. године, око 13.45,
На стамбену-пословну зграду у Улици Стефана Немање, у центру града, бачена је разорна бомба, тешка више стотина килограма.
"У трену", убила је једанаест и лакше и теже ранила још 20 недужних Новопазараца. У продавници "ВМ-комерца" погинуло је четворо људи, међу њима и двогодишњи Марко Симић, који је страдао у наручју свог оца Владана.
- Убили су ми три блиска рођака и једног човека који се ту случајно нашао. Још пуно мојих познаника и пријатеља је погинуло или је повређено. И данас се често питам: зашто су убили мог унука Марка који је имао само две године? - каже Веселин Весо Симић, стриц Владана Симића и деда малог Марка Симића. - Погинулима смо подигли споменик на месту злочина око кога се сваке године окупљамо, да се подсетимо овог стравичног догађаја, запалимо свеће и помолимо се за страдале. Увек кажемо да праштати морамо, али да заборавити не смемо, генерације које долазе треба да знају за овај злочин и да из свега што се догодило извуку поуке.
НИШ: ЉИЉАНА ЧЕКАЛА БЕБУ
- Ишле смо руку подруку, јер се због трудноће Љиља придржавала за мене - прича Симеонка Спасић, која је у несрећном догађају заувек остала инвалид, без ноге. - Само је ођедном грунуло! Срушиле смо се. Када је дошла хитна помоћ све ми се замрачило и једва сам од болова успела да изговорим: "Пустите мене, спасите ми снају". Пробудила сам се у болници. За њу је одмах све било касно. Погођена је једним гелером, који је био фаталан и за њу и за бебу у стомаку.
Тај 7. мај 1999. био је један од најтрагичијих дана у историји Ниша. Град је бомбардован у 11.30, а контејнери "жутих убица" бачени су на пијацу, градску четврт код Универзитета, и на Клиничко-болнички центар. Погинуло је 15 људи, а више десетина било је теже и лакше рањено.
МЕРДАРЕ: БОМБА ЗАТВОРИЛА ВРАТА
- НА Ускрс сам остала без мужа и једанаестомесечне кћерке -једино је што о својој трагедији може да каже Марије Тошовић, из Мердара која је у једном трену остала без своје Бојане и супруга Божине (29)...
Тог ускршњег јутра, авиони НАТО бацали су контејнере касетних бомби на мало село Мердаре, надомак "административне линије" са Косметом. Тошовићи су кренули из куће у подрум. Марија, у осмом месецу трудноће, ишла је иза супруга који је носио у наручју њихову девојчицу. Надали су се да ће спас пронаћи у подруму мале сеоске куће. Нису успели. Бомба је погодила улазна врата на која су се Тошовићи запутили. Иако је Божина у наручју стискао девојчицу, није било помоћи ни њему ни детету. Марија, са тешким повредама и још тежим ранама, наставила је да пркоси бомбама. Успела је да се избори са рушевинама, али са ранама у души још није. Зато, својој једанаестогодишњој Анђелки, која је месец дана после трагедије дошла на свет, прича да никада не заборави да је некада имала сестру и оца и да су убијени, а да никоме ништа нису скривили...
ВЛАДИЧИН ХАН: ЉУБАВ УБИЈЕНА НА МОСТУ
НА мосту преко Јужне Мораве у Владичином Хану, 31. маја НАТО бомбе усмртиле су седамнаестогодишњу Гордану Николић и годину дана старијег Милана Игњатовића, двоје заљубљених гимназијалаца. За њихове родитеље време као да није прошло.
- Време пролази, али ране остају. Често смо на Гогином гробу у Прекодолцу или код спомен-чесме на мосту, подигнуте њој и Милану у част. Често се виђам са Гогином мајком Зорицом, чини нам се да нам је заједно лакше, али ништа не помаже.
Готово исте речи понавља и Зорица, Горданина мајка, која је три године након ћеркине смрти остала и без супруга Момчила.
- Осећања су иста као и пре 14 година. Душа боли и то ће увек бити тако - плачним гласом говори Зорица.
Новости
Нема коментара:
Постави коментар