петак, 15. март 2013.

Бесмртни Херој - Мајор Зоран Радосављевић

Рођен је 26. фебруара 1965. године у Приштини. Будући да му је отац Светозар био војно лице при Југословенској народној армији, и да је, због потребе службе, често мењао место становања, и Зоран се, заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном често селио. Детињство је провео широм старе Југославије, преко Скопља, Крушевца до Београда. Завршио је Основну школу „Старина Новак“ у Београду. Школовао се Ваздухопловној општој средњој војној школи „Маршал Тито“ у Мостару, а затим на Ваздухопловној војној академији у Пули и Задру. По завршеној војној академији каријеру војног пилота започиње је у Београду 1986. године као пилот-ловац на авиону МиГ-21. Године 1992. бива унапређен у чин капетана прве класе. Исте године Зоран завршава преобуку на авиону МиГ-29 и постаје један од најмлађих пилота у ескадрили Мигова 29 југословенског ратног ваздухопловства.

Постхумно, на аеродрому Батајница сваке године додељује се награда која носи његово име најбољем одељењу. 1996. године уписао је последипломске студије на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао у јуну 1998. године. На овом факултету се од 1999. године додељује годишња награда за најбољег студента на Ваздушном саобраћају која носи његово име. Није имао деце и није био ожењен.

НАТО бомбардовање почело је 24. марта 1999. године. Зоран је те вечери био у свом стану на Новом Београду где је живео заједно са својом девојком. Следећег дана одлази на војни аеродром „Батајница“ и придружује се својим друговима из 127. ловачке ескадриле „Витезови“.


Наредног дана одлази код своје мајке и сестре. Његова мајка Радојка тада га је замолила:
— Сине мој немој да летиш.
— Шта је човек ако изгуби отаџбину? Ми пилоти морамо да полетимо и преузмемо први и најјачи удар агресора како би спасили бар једно дете у овој земљи, рекао је Зоран својој мајци.

Следећег дана, 26. марта 1999. године добровољно се јавио да оде на борбени задатак. Зоранов МиГ-29 оборен је у рејону Мајевице, на територији Републике Српске.




Сахрањен је на гробљу Лешће у Београду. Постхумно је одликован Орденом за Храброст.



Никада није проглашен за хероја.




3 коментара:

  1. Анониман26. март 2013. 18:03

    Slava mu, takvi heroji trebaju večno da ostanu u našim srcima i da se večno pamti njihov podvig.
    Tog dana je spaseno mnogo nedužne dece jer je major dao svoj život za njih.
    Hvala mu za sve....

    ОдговориИзбриши
  2. Вечна му слава и хвала!

    ОдговориИзбриши
  3. Вечна ти слава, Хероју!

    ОдговориИзбриши