Архива
Злочине над Србима прекрила тама
Режисеру Милораду Бајићу на РТС-у забрањено приказивање филмова
Јавности није омогућено да види филмове о српским стратиштима у Хрватској, косметском мученику Ђорђу Мартиновићу, генералу Младићу...
БЕОГРАД - Познати филмски режисер Милорад Бајић једини је аутор документарних филмова у Србији и Европи који још увек има чак десет забрањених филмова на националној телевизији!
То су филмови: „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, „Јама“, „Јасеновац 1 и 2“, „Јадовно“, „Генерал Младић“, „Мртви говоре“, „Масакр“, „Травничке избеглице“ и „Само нас истина ослобађа“. Многи од наведених филмова били су награђени на фестивалима документарних филмова или су учествовали у званичној селекцији.
- Већина филмова приказана је на фестивалима документарног филма у Београду, али су забрањени на такозваној националној телевизији. Моје филмове забрањивали су редом генерални директори, председници управног одбора или главни и одговорни уредници РТС-а - Душан Митевић, Драгољуб Милановић, Ратомир Вицо, Дејан Мијач, Милорад Вучелић, Александар Црквењаков, Бојана Лекић, а сада и Александар Тијанић.
Поред осталих, за приказивање су забрањени филмови „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, који сведоче о косметском несрећнику Ђорђу Мартиновићу кога су 1. маја 1985. године шиптарски зликовци мучили набијањем на колац на чијем је врху била полулитарска флаша. Такође, на РТС-у не дозвољавају да гледаоци виде и филм о генералу Ратку Младићу, бившем команданту Војске Републике Српске, који Бајићу говори 60 минута.
„Министар културе Војислав Брајовић није дозволио да се филм „Јадовно“ прикаже на
овогодишњем Фестивалу документарних филмова, ни у званичној ни у селекцији ‘Панорама’, у којој се приказују они филмови који нису увршћени у званичну селекцију, јер филм потресно сведочи о најмонструознијим злочинима Хрвата - усташа које су починили над више од 45.000 Срба и Јевреја. Уз Тадићево извињење Хрватима, то је наставак политике братства и јединства. Јадовно је био најсвирепији систем од 16 јама у које су немилице бацани Срби и Јевреји и претеча јасеновачког система логора, успостављен непосредно по проглашењу НДХ. О Јадовну је и помислити болно, оно и именом својим казује много. Јадовно је јад и јадиковка наша, незацељена рана наша. Јадовно је неизмерна туга и вечита опомена да се такви злочини над православним Србима више никад не понове. О томе се ћути, али злочини се не смеју заборавити. Ране које се крију, уопште не зарастају!“, истиче Бајић.
У јединственом документарном филму о Јадовну, Бајић нуди ексклузивне снимке које је у два наврата урадио још 1991. године са простора комплекса овог логора подно Велебита. Бајић је на локалитетима логора разговарао са Бранком Цетином, тада јединим преживелим од четворице логораша који су успели да побегну, историчарем др Ђуром Затезалом, аутором капиталног двотомног дела о овом стратишту и најбољим познаваоцем злочина над Србима у НДХ, снимио је дно јама, разговарао са спелеолозима који су истраживали Шаранову јаму (највеће стратиште Јадовна у које је бачено између девет и једанаест хиљада жртава)... Бајић каже да до 11. маја ове године своје филмове ставља на располагање свим националним и локалним телевизијама.
СПЕЧЕНА МАСА ОД МЕСА И КОСТИЈУ
„Од Симона Визентала добио сам податак - који је он добио од енглеских спелеолога који су се 1953. године спустили у Шаранову јаму и бушили дно јаме сондама - да је дно јаме било испуњено спеченом масом од меса, крви и костију жртава, дебљине око 6,5 метара. Ђуро Затезало у филму документује око 45 хиљада убијених лица у логорима Јадовна за 132 дана постојања, а у попису жртава је више од десет хиљада идентификованих лица, међу којима је било много жена, деце, два епископа СПЦ (митрополити Петар Зимоњић и Сима Трљајић) и 69 свештеника“, истиче Бајић.
Аутор: Петар Пашић 2008.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
РАСПЕЋЕ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА
Десило се то у Гњилану првог маја 1985. године. Ђорђу Мартиновићу, албански злочинци и сепаратисти набили су са коцем полулитарску флашу кроз чмар у утробу! Флаша се зауставила тик под десним поребарним луком, а овај злочин албански злочинци су смишљено починили како би поспешили исељавања Срба са Косова, који су се после тога почели масовно исељавати.
Флашу су из утробе жртве извадила у приштинској болници два хирурга Албанца и један српски хирург др Морачић. Њега су Албанци накнадно позвали, пошто су се уплашили када су отворили утробу и видели флашу и срчу коју је требало извадити. Др Морачић је после операције изјавио:
- Призор који сам затекао био је језив.
Ђорђе Мартиновић је после тога оперисан још три пута, једном на Војномедицинској академији у Београду и два пута у Лондону.
О овом злочину тада је писала целокупна домаћа и светска штампа. Само неколико дана после операције која је изведена на ВМА-а, коју су опседали новинари, бојећи се да се Срби на Косову не дигну на устанак, тада моћни Стане Доланц, министар Унутрашњих послова Југославије, шеф Контраобавештајне службе и потенцијални наследник Јосипа Броза Тита, чинио је све да злочин не буде приписан Албанцима и буде потпуно другучаје представљен јавности.
Уз помоћ Брозових генерала, пре свега адмирала Бранка Мамуле, генерала Милана Даљевића, генерала Владимира Војводића, генерала и народног хероја Југославије Петра Грачанина и пуковника Новака Ивановића, начелника Дома ЈНА у Гњилану, где је Мартиновић био запослен, разним манипулацијама, обманама јавности и скривањем истине о злочину, ток истраге је скренут у другом правцу.
Многи искази и чињенице о сраховитом чину насиља су фалсификовани, а јавност обавештена да је Мартиновић наводно признао да се сам повредио. Очигледно је било да је реч о завери државе против једног малог човека и да се од ужасног страдања и психичког и физичког малтретирања прави лакрдија.
О „случају Ђорђа Мартиновића” расправљала је и скупштина Југославије осам пута, али без резултата. Скупштина Србије шест пута је одлагала расправу јер су руководиоци сматрали да она није надлежна за случај већ према Уставу Покрајне Косово. Разрешењу случаја није помогло чак ни писмо нашег познатог писца Добрице Ћосића, које је јавно упућено Бранку Мамули и Душану Чкребићу, тада актуелном Председнику Скупштине Србије.
У злочину учествовале најмање три особе
После операције у Лондону у болници „Свети Ђорђе”, чувени проктолог светског угледа др Петер Холи изјавио је новинару Милораду Бајићу:
- Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама, после увида у комплетну медицинску документацију, насиље су извршиле најмање три особе. Сумњало се да су злочин извршили сестрићи Синана Хасанија, тада актуелног председника СФРЈ по кључу, против којих је Велимир Цветић, адвокат Ђорђа Мартиновића покренуо истрагу.
Лицемерје и лажи Станета Доланца
После изјаве коју је дао Стане Доланц, министар унутрашњих послова СФРЈ, љубљанској телевизији, медији више нису писали о „случају Мартиновић”.
У тој изјави Доланц је дословце рекао присутним новинарима:
- Што се тиче случаја Ђорђа Мартиновића обустављена је свака истрага, суђења неће бити јер су моји криминалистички органи утврдили да се он сам повредио.
Затим је Доланц са осмехом лицемерно додао:
- Жао ми је што је Ђорђе Мартиновић српски самурај који је над собом извршио харакири.
На ту досетку Доланца, сви присутни новинари су се насмејали. Ова изјава је, нажалост, до данас на снази. Због те изјаве за све ово време, читаве две деценије, случај је остао за јавност неразјашњен и нерасветљен.
Покој му души... Србија никада не треба да заборави своје мученике!
Епилог случаја Мартиновић
О „случају Мартиновић” редитељ Милорад Бајић снимио је документарне филмове „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Међутим, и они су једини пут приказани у Дому синдиката у Београду 1986. године. После тога стигла је забрана приказивања, која и дан-данас важи.
Поводом двадесете годишњице од овог страшног злочина, крајем маја, Милорад Бајић је, у сарадњи са студентском организацијом „Центар” на Правном факултету организовао трибину под називом „Косово пре Милошевића – толеранција или терор?”, на којој је требало да буду приказани филмови „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Ипак, према Бајићевим речима, три сата пре почетка стигла је забрана (?!) и трибина није одржана.
Тако је истина у Србији још једанпут поражена.
Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова је постао симбол и метафора страдања Срба са Косова и Метохије.
Паљење Пећке патријаршије, силовање монахиња, силовање старица, трудница, малолетница, паљење жита, сече винограда, прекопавање дечијих гробова.
Паљење и рушење 156 манастира, цркава на Косову и Метохији, само од 1999. до 18. марта 2004. године. (Све уз благослов КФОР-а). Србе на Косову и Метохији убијају као дивљач, притом нико не одговара, а „демократска” Европа ћути!?!?!
Ђорђе Мартиновић се под притиском иселио са Косова и Метохије и населио у Крушевцу где је живео у великој немаштини.Умро је 2000. године као тежак инвалид. Иза себе оставио је супругу, три сина, кћер и једанаест унучади. Нико од њих није запослен. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999.
Парастос Ђорђу Мартиновићу
Од државе Србије, породица Ђорђа Мартиновића није добила ни 100 грама кафе нити коцку шећера. Пресуда II Општинског Суда у Београду, у његову корист, скривена је од јавности.
Пресуда
По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.
Браћо Срби и сестре Српкиње...
Молим Вас да пошаљете слику „Распећа” Ђорђа Мартиновића и пратеће текстове путем интернета свим Србима који живе у свету, да се не заборави.
Разни извори...
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Флаша која је започела рат
ШВЕДСКИ ЛИСТ "АФТОНБЛАДЕТ" ОТВОРИО СЛУЧАЈ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА
После разговора са потомцима Србина који је дивљачки нападнут 1985. на својој њиви, новинар Петер Кадхамар закључује да је та трагедија подстакла распад Југославије, 100.000 мртвих и два милиона избеглица
Случај Ђорђа Мартиновића, 56-годишњег сељака из Гњилана на Косову који је 1. маја 1985. напаствован на њиви стакленом флашом, натакнутом на штап, отворен је после равно четврт века ћутања, али не у Србији, него у Шведској.
Тиражни лист "Афтонбладет" недавно је под насловом "Флаша која је започела рат у Југославији" у танчине описао догађај, онако како га је новинар Петер Кадхамар чуо од Ђорђевих потомака. Кадамхар закључује: "Оно што се касније догодило није било само трагедија за породицу Мартиновић. Ратови који су следили са 100.000 мртвих и два милиона избеглих људи су директна последица оног што се десило на малој њиви".
Несрећни сељак је тог јутра кренуо на њиву да посади пасуљ. Неколико сати касније дотетурао се, окрвављених панталона, у болницу у Гњилану, одакле је пребачен у Приштину. Шта му се догодило, никада није истрагом утврђено пошто се верзија српске полиције и сведочење самог Мартиновића нису поклопили. Пуковник Новак Мартиновић, начелник месног Дома армије, у коме је и Ђорђе радио као чувар, изјавио је да му је наводно, његов запослени признао: "То сам урадио ја сам".
Као ни српски новинари тада, тако ни шведски колега данас није поверовао у монструозну причу. Навео је да је до тог дана Ђорђе Мартиновић живео срећно, као домаћин куће са три сина и супругом Јагодинком. Али се, и поред тога, према полицијском извештају, "упустио у неку врсту хомосексуалне онаније, где је грлић флаше натакао на штап, штап причврстио на земљу и сео на флашу. Флаша се поломила и поломљени делови су као ножеви наставили да улазе у његово тело...". Ипак, један полицајац из Приштине позвао је београдског новинара Рајка Ђурића и обавестио га да су Албанци напали Мартиновића. Ђурић је пожурио на Косово и написао чланак. Ниједан часопис није хтео да га објави, јер је полицијска управа одмах саопштила да се Мартиновић повредио сам, све док се и писац Добрица Ћосић није јавио отвореним писмом тадашњем председнику Републике, и затражио да истина изађе на видело.
"Ђорђе Мартиновић је постао симбол свег зла које Срби морају да трпе. До тада је предмет био запажен и на Војномедицинској академији у Београду. Тамо је Мартиновић поновио своју изјаву, да се сам повредио. Али, сада је случај био већи и значајнији од 56-годишњег човека са повређеним дебелим цревом", закључује Кадхамар. Кад је пуштен из болнице, наводи лист, Мартиновић је дао нову изјаву да је "радио на својој њиви, када је изненада чуо да узвик на албанском рекао: "Држите га!". Неко је ставио Мартиновићу крпу на уста. После тога се ничег није сећао". Његова породица је потом продала имање у Гњилану извесном Србину из Швајцарске, и преселила у село Читлук у јужној Србији. Данас у тој кући живи албанска породица. Тако се завршава прича о Ђорђу Мартиновићу".
Прича је, заправо, у то време тек почињала. Петер Кадхамар објаснио је за "Вести" зашто је баш "случају Мартиновић" посветио пажњу:
- Мој чланак је један у низу из бивше источне Европе о појединцима који су, игром случаја или после дугог и посвећеног рада, одиграли кључну улогу у трансформацији своје земље и континента - наводи шведски новинар. У Србији, међутим, више нема ниједног његовог колеге који би размишљао на сличан начин.
Док је за тиражни шведски лист "Афтонбладет" страдање косовског сељака Ђорђа Мартиновића и његове породице 1989. непосредно одвело цео Балкан у ратове и патњу милиона људи, у Србији је догађај потпуно заборављен. Међу усамљенима који се већ четврт века боре за правду и истину, налази се и пензионисани сниматељ Милорад Бајић. Њему је Ђорђе Мартиновић први пут, у камеру, испричао шта се догодило на њиви крај Гњилана, да су га напали Албанци и, поред тога што је српска полиција држала званичне верзије, да се Мартиновић сам натакао на колац.
Бајић каже да је 1989. подмитио полицијску управу у Приштини са 500 немачких марака, и тамо добио колац и крхотине флаше која је извађена из Мартиновићевог дебелог црева. Доказни материјал је приказао у својим документарним филмовима, "Оптужујемо" и "Страх од истине" који, осим на понеком фестивалу, никада нису приказани јавности. Данас флашу и колац чува у свом дому.
Српска полиција је присилила Мартиновића да лажно сведочи, прича Бајић.
- Према налогу Станета Доланца, тада члана Председништва СФРЈ, три српска генерала и један адмирал прибегли су лажима само да би се одржали наводни налази полиције, да се Ђорђе Мартиновић "сам повредио". Били су то др Владимир Војводић, тада управник Војномедицинске академије у Београду, генерали Милан Даљевић и Никола Љубичић, као и адмирал Бранко Мамула. Страховало се да би истина изазвала устанак Срба на Косову против Албанаца. Била је и јавна тајна да је Доланц прижељкивао да наследи Тита - наводи Бајић.
Служба затворила Поповићеву изложбу
Пошто је вест о насиљу над српским сељаком са Косова експлодирала у штампи, чувени српски сликар Мића Поповић је у Српској академији наука и уметности приредио изложбу својих слика под називом "Распеће Ђорђа Мартиновића". Изложба је отворена у САНУ, али је већ после пола сата затворена - каже Милорад Бајић, ТВ сниматељ, који је о овој трагедији снимио неколико документарних филмова. - Дошли су агенти тадашње службе безбедности и ставили катанац на врата, а аутора Мићу Поповића задржали неколико сати на "информативном разговору".
Избрисан наставак реченице
Нашавши се међу сниматељима који су 1989. пратили тадашњег председника Председништва СР Србије Слободана Милошевића на путу по Косову, Милорад Бајић је био и сведок како је заиста гласила чувена Милошевићева реченица окупљеним Србима "Нико не сме да вас бије".
- Та реченица је имала и наставак "...нити да вас набија на колац", али је то избрисано из свих извештаја. Послао сам 11 писама Милошевићу молећи га да се поново испита трагедија српског сељака у Гњилану, али је он ћутао. Због тога га је породица Ђорђа Мартиновића проклела - наводи Бајић.
Вести 2010.
Злочине над Србима прекрила тама
Режисеру Милораду Бајићу на РТС-у забрањено приказивање филмова
Јавности није омогућено да види филмове о српским стратиштима у Хрватској, косметском мученику Ђорђу Мартиновићу, генералу Младићу...
 |
| Милорад Бајић |
БЕОГРАД - Познати филмски режисер Милорад Бајић једини је аутор документарних филмова у Србији и Европи који још увек има чак десет забрањених филмова на националној телевизији!
То су филмови: „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, „Јама“, „Јасеновац 1 и 2“, „Јадовно“, „Генерал Младић“, „Мртви говоре“, „Масакр“, „Травничке избеглице“ и „Само нас истина ослобађа“. Многи од наведених филмова били су награђени на фестивалима документарних филмова или су учествовали у званичној селекцији.
- Већина филмова приказана је на фестивалима документарног филма у Београду, али су забрањени на такозваној националној телевизији. Моје филмове забрањивали су редом генерални директори, председници управног одбора или главни и одговорни уредници РТС-а - Душан Митевић, Драгољуб Милановић, Ратомир Вицо, Дејан Мијач, Милорад Вучелић, Александар Црквењаков, Бојана Лекић, а сада и Александар Тијанић.
Поред осталих, за приказивање су забрањени филмови „Страх од истине“ и „Оптужујемо“, који сведоче о косметском несрећнику Ђорђу Мартиновићу кога су 1. маја 1985. године шиптарски зликовци мучили набијањем на колац на чијем је врху била полулитарска флаша. Такође, на РТС-у не дозвољавају да гледаоци виде и филм о генералу Ратку Младићу, бившем команданту Војске Републике Српске, који Бајићу говори 60 минута.
„Министар културе Војислав Брајовић није дозволио да се филм „Јадовно“ прикаже на
овогодишњем Фестивалу документарних филмова, ни у званичној ни у селекцији ‘Панорама’, у којој се приказују они филмови који нису увршћени у званичну селекцију, јер филм потресно сведочи о најмонструознијим злочинима Хрвата - усташа које су починили над више од 45.000 Срба и Јевреја. Уз Тадићево извињење Хрватима, то је наставак политике братства и јединства. Јадовно је био најсвирепији систем од 16 јама у које су немилице бацани Срби и Јевреји и претеча јасеновачког система логора, успостављен непосредно по проглашењу НДХ. О Јадовну је и помислити болно, оно и именом својим казује много. Јадовно је јад и јадиковка наша, незацељена рана наша. Јадовно је неизмерна туга и вечита опомена да се такви злочини над православним Србима више никад не понове. О томе се ћути, али злочини се не смеју заборавити. Ране које се крију, уопште не зарастају!“, истиче Бајић.
У јединственом документарном филму о Јадовну, Бајић нуди ексклузивне снимке које је у два наврата урадио још 1991. године са простора комплекса овог логора подно Велебита. Бајић је на локалитетима логора разговарао са Бранком Цетином, тада јединим преживелим од четворице логораша који су успели да побегну, историчарем др Ђуром Затезалом, аутором капиталног двотомног дела о овом стратишту и најбољим познаваоцем злочина над Србима у НДХ, снимио је дно јама, разговарао са спелеолозима који су истраживали Шаранову јаму (највеће стратиште Јадовна у које је бачено између девет и једанаест хиљада жртава)... Бајић каже да до 11. маја ове године своје филмове ставља на располагање свим националним и локалним телевизијама.
СПЕЧЕНА МАСА ОД МЕСА И КОСТИЈУ
„Од Симона Визентала добио сам податак - који је он добио од енглеских спелеолога који су се 1953. године спустили у Шаранову јаму и бушили дно јаме сондама - да је дно јаме било испуњено спеченом масом од меса, крви и костију жртава, дебљине око 6,5 метара. Ђуро Затезало у филму документује око 45 хиљада убијених лица у логорима Јадовна за 132 дана постојања, а у попису жртава је више од десет хиљада идентификованих лица, међу којима је било много жена, деце, два епископа СПЦ (митрополити Петар Зимоњић и Сима Трљајић) и 69 свештеника“, истиче Бајић.
Аутор: Петар Пашић 2008.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
РАСПЕЋЕ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА
Десило се то у Гњилану првог маја 1985. године. Ђорђу Мартиновићу, албански злочинци и сепаратисти набили су са коцем полулитарску флашу кроз чмар у утробу! Флаша се зауставила тик под десним поребарним луком, а овај злочин албански злочинци су смишљено починили како би поспешили исељавања Срба са Косова, који су се после тога почели масовно исељавати.
 |
| Аутор слике је Мића Поповић |
- Призор који сам затекао био је језив.
Ђорђе Мартиновић је после тога оперисан још три пута, једном на Војномедицинској академији у Београду и два пута у Лондону.
О овом злочину тада је писала целокупна домаћа и светска штампа. Само неколико дана после операције која је изведена на ВМА-а, коју су опседали новинари, бојећи се да се Срби на Косову не дигну на устанак, тада моћни Стане Доланц, министар Унутрашњих послова Југославије, шеф Контраобавештајне службе и потенцијални наследник Јосипа Броза Тита, чинио је све да злочин не буде приписан Албанцима и буде потпуно другучаје представљен јавности.
 |
| Ђорђе Мартиновић |
Многи искази и чињенице о сраховитом чину насиља су фалсификовани, а јавност обавештена да је Мартиновић наводно признао да се сам повредио. Очигледно је било да је реч о завери државе против једног малог човека и да се од ужасног страдања и психичког и физичког малтретирања прави лакрдија.
О „случају Ђорђа Мартиновића” расправљала је и скупштина Југославије осам пута, али без резултата. Скупштина Србије шест пута је одлагала расправу јер су руководиоци сматрали да она није надлежна за случај већ према Уставу Покрајне Косово. Разрешењу случаја није помогло чак ни писмо нашег познатог писца Добрице Ћосића, које је јавно упућено Бранку Мамули и Душану Чкребићу, тада актуелном Председнику Скупштине Србије.
У злочину учествовале најмање три особе
После операције у Лондону у болници „Свети Ђорђе”, чувени проктолог светског угледа др Петер Холи изјавио је новинару Милораду Бајићу:
- Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама, после увида у комплетну медицинску документацију, насиље су извршиле најмање три особе. Сумњало се да су злочин извршили сестрићи Синана Хасанија, тада актуелног председника СФРЈ по кључу, против којих је Велимир Цветић, адвокат Ђорђа Мартиновића покренуо истрагу.
 |
| Велимир Цветић и Ђорђе Мартиновић |
Лицемерје и лажи Станета Доланца
После изјаве коју је дао Стане Доланц, министар унутрашњих послова СФРЈ, љубљанској телевизији, медији више нису писали о „случају Мартиновић”.
У тој изјави Доланц је дословце рекао присутним новинарима:
- Што се тиче случаја Ђорђа Мартиновића обустављена је свака истрага, суђења неће бити јер су моји криминалистички органи утврдили да се он сам повредио.
Затим је Доланц са осмехом лицемерно додао:
- Жао ми је што је Ђорђе Мартиновић српски самурај који је над собом извршио харакири.
На ту досетку Доланца, сви присутни новинари су се насмејали. Ова изјава је, нажалост, до данас на снази. Због те изјаве за све ово време, читаве две деценије, случај је остао за јавност неразјашњен и нерасветљен.
Покој му души... Србија никада не треба да заборави своје мученике!
Епилог случаја Мартиновић
О „случају Мартиновић” редитељ Милорад Бајић снимио је документарне филмове „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Међутим, и они су једини пут приказани у Дому синдиката у Београду 1986. године. После тога стигла је забрана приказивања, која и дан-данас важи.
Поводом двадесете годишњице од овог страшног злочина, крајем маја, Милорад Бајић је, у сарадњи са студентском организацијом „Центар” на Правном факултету организовао трибину под називом „Косово пре Милошевића – толеранција или терор?”, на којој је требало да буду приказани филмови „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Ипак, према Бајићевим речима, три сата пре почетка стигла је забрана (?!) и трибина није одржана.
Тако је истина у Србији још једанпут поражена.
Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова је постао симбол и метафора страдања Срба са Косова и Метохије.
Паљење Пећке патријаршије, силовање монахиња, силовање старица, трудница, малолетница, паљење жита, сече винограда, прекопавање дечијих гробова.
Паљење и рушење 156 манастира, цркава на Косову и Метохији, само од 1999. до 18. марта 2004. године. (Све уз благослов КФОР-а). Србе на Косову и Метохији убијају као дивљач, притом нико не одговара, а „демократска” Европа ћути!?!?!
Ђорђе Мартиновић се под притиском иселио са Косова и Метохије и населио у Крушевцу где је живео у великој немаштини.Умро је 2000. године као тежак инвалид. Иза себе оставио је супругу, три сина, кћер и једанаест унучади. Нико од њих није запослен. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999.
Парастос Ђорђу Мартиновићу
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Иринеја, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је 5. јула 2008. године, у Крушевцу помен косовско-метохијском страдалнику Ђорђу Мартиновићу (+2000. г.), чије понижење и дубока рана представљају почетак новијег понижења и страдања српског народа на Косову и Метохији, као и данашње предубоке ране косовско-метохијске.
Парастосу је присуствовао и др Јован Стриковић, један од часних чланова комисије која вештачила овај случај. Он је поново потврдио оно што је изјавио и пре 25 година, насупрот срамном извештају неких српских комуниста - да Ђорђе Мартиновић није извршио самоповређивање, већ су му ране нанели Шиптари.
О величини и тежини страдања Ђорђа Мартиновића најбоље сведочи запис са његовог надгробног споменика:
Како да ти захвалимо,
оставио си за своје покољење
сећање на твоју тужну трагедију,
остаћеш запамћен као мученик
и вечна жртва српског народа
Од државе Србије, породица Ђорђа Мартиновића није добила ни 100 грама кафе нити коцку шећера. Пресуда II Општинског Суда у Београду, у његову корист, скривена је од јавности.
Пресуда
По тужби Ђорђа Мартиновића, Други општински суд у Београду донео је 1990. године пресуду према којој је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.
 |
| Мића Поповић и Ђорђе Мартиновић |
Молим Вас да пошаљете слику „Распећа” Ђорђа Мартиновића и пратеће текстове путем интернета свим Србима који живе у свету, да се не заборави.
Разни извори...
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Флаша која је започела рат
ШВЕДСКИ ЛИСТ "АФТОНБЛАДЕТ" ОТВОРИО СЛУЧАЈ ЂОРЂА МАРТИНОВИЋА
После разговора са потомцима Србина који је дивљачки нападнут 1985. на својој њиви, новинар Петер Кадхамар закључује да је та трагедија подстакла распад Југославије, 100.000 мртвих и два милиона избеглица
 |
| Милорад Бајић |
Тиражни лист "Афтонбладет" недавно је под насловом "Флаша која је започела рат у Југославији" у танчине описао догађај, онако како га је новинар Петер Кадхамар чуо од Ђорђевих потомака. Кадамхар закључује: "Оно што се касније догодило није било само трагедија за породицу Мартиновић. Ратови који су следили са 100.000 мртвих и два милиона избеглих људи су директна последица оног што се десило на малој њиви".
Несрећни сељак је тог јутра кренуо на њиву да посади пасуљ. Неколико сати касније дотетурао се, окрвављених панталона, у болницу у Гњилану, одакле је пребачен у Приштину. Шта му се догодило, никада није истрагом утврђено пошто се верзија српске полиције и сведочење самог Мартиновића нису поклопили. Пуковник Новак Мартиновић, начелник месног Дома армије, у коме је и Ђорђе радио као чувар, изјавио је да му је наводно, његов запослени признао: "То сам урадио ја сам".
Као ни српски новинари тада, тако ни шведски колега данас није поверовао у монструозну причу. Навео је да је до тог дана Ђорђе Мартиновић живео срећно, као домаћин куће са три сина и супругом Јагодинком. Али се, и поред тога, према полицијском извештају, "упустио у неку врсту хомосексуалне онаније, где је грлић флаше натакао на штап, штап причврстио на земљу и сео на флашу. Флаша се поломила и поломљени делови су као ножеви наставили да улазе у његово тело...". Ипак, један полицајац из Приштине позвао је београдског новинара Рајка Ђурића и обавестио га да су Албанци напали Мартиновића. Ђурић је пожурио на Косово и написао чланак. Ниједан часопис није хтео да га објави, јер је полицијска управа одмах саопштила да се Мартиновић повредио сам, све док се и писац Добрица Ћосић није јавио отвореним писмом тадашњем председнику Републике, и затражио да истина изађе на видело.
 |
| Ђорђе Мартиновић |
Прича је, заправо, у то време тек почињала. Петер Кадхамар објаснио је за "Вести" зашто је баш "случају Мартиновић" посветио пажњу:
- Мој чланак је један у низу из бивше источне Европе о појединцима који су, игром случаја или после дугог и посвећеног рада, одиграли кључну улогу у трансформацији своје земље и континента - наводи шведски новинар. У Србији, међутим, више нема ниједног његовог колеге који би размишљао на сличан начин.
 |
| Петер Кадхамар |
Бајић каже да је 1989. подмитио полицијску управу у Приштини са 500 немачких марака, и тамо добио колац и крхотине флаше која је извађена из Мартиновићевог дебелог црева. Доказни материјал је приказао у својим документарним филмовима, "Оптужујемо" и "Страх од истине" који, осим на понеком фестивалу, никада нису приказани јавности. Данас флашу и колац чува у свом дому.
 |
| Милорад Бајић са доказима језивог злочина |
- Према налогу Станета Доланца, тада члана Председништва СФРЈ, три српска генерала и један адмирал прибегли су лажима само да би се одржали наводни налази полиције, да се Ђорђе Мартиновић "сам повредио". Били су то др Владимир Војводић, тада управник Војномедицинске академије у Београду, генерали Милан Даљевић и Никола Љубичић, као и адмирал Бранко Мамула. Страховало се да би истина изазвала устанак Срба на Косову против Албанаца. Била је и јавна тајна да је Доланц прижељкивао да наследи Тита - наводи Бајић.
Служба затворила Поповићеву изложбу
Пошто је вест о насиљу над српским сељаком са Косова експлодирала у штампи, чувени српски сликар Мића Поповић је у Српској академији наука и уметности приредио изложбу својих слика под називом "Распеће Ђорђа Мартиновића". Изложба је отворена у САНУ, али је већ после пола сата затворена - каже Милорад Бајић, ТВ сниматељ, који је о овој трагедији снимио неколико документарних филмова. - Дошли су агенти тадашње службе безбедности и ставили катанац на врата, а аутора Мићу Поповића задржали неколико сати на "информативном разговору".
Избрисан наставак реченице
Нашавши се међу сниматељима који су 1989. пратили тадашњег председника Председништва СР Србије Слободана Милошевића на путу по Косову, Милорад Бајић је био и сведок како је заиста гласила чувена Милошевићева реченица окупљеним Србима "Нико не сме да вас бије".
- Та реченица је имала и наставак "...нити да вас набија на колац", али је то избрисано из свих извештаја. Послао сам 11 писама Милошевићу молећи га да се поново испита трагедија српског сељака у Гњилану, али је он ћутао. Због тога га је породица Ђорђа Мартиновића проклела - наводи Бајић.
Вести 2010.
Нема коментара:
Постави коментар